“Naravno da se život ne može pauzirati, i da je svaki dan samo jednom, ali ipak ne razumem naše ljude u toj istrajnosti da po cenu, bukvalno, nečijeg života organizuju te masovno posećene svadbe, ispraćaje, rođendane. Septembar 2021, korona u silovitom naletu u Srbiji, ženini roditelji i brat sa decom dobijaju poziv za svadbu, neka dalja, po meni nebitna, rodbina u pitanju…

Naravno da se život ne može pauzirati, i da je svaki dan samo jednom, ali ipak ne razumem naše ljude u toj istrajnosti da po cenu, bukvalno, nečijeg života organizuju te masovno posećene svadbe, ispraćaje, rođendane. Septembar 2021, korona u silovitom naletu u Srbiji, ženini roditelji i brat sa decom dobijaju poziv za svadbu, neka dalja, po meni nebitna, rodbina u pitanju. Oni inače žive u provinciji, ruralna sredina. Pričasmo im da nije vreme za to, da nije sigurno, dok oni bili prestravljeni da se ovi rodjaci slučajno ne uvrede njihovim nedolaskom, pa da ih posle rodbina opanjkava a to u malom mesto odzvanja dugo. I otišli. I par dana kasnije jedan po jedan pozitivni. I Bog zna koliko još njih sa te svadbe, uključujući i mladence. Besni smo. Najviše na mladence – ugrozili celu rodbinu. Ako, ne daj Bože neko umre, živeće sa tim ceo život. Ali takav smo narod generalno. Zato pitam sve: aman ljudi zar je to da ste u centru pažnje jedno popodne vredno nečijeg života? O čemu razmišljate?

Leave a Reply

Your email address will not be published.